Trema/nesigurnost u sebe pred prijemni ispit

Prođoše prijemni ispiti, u srednjim i višim školama, na fakultetima, a vaš učenik nije umeo da izađe na kraj sa tremom.

Tokom školovanja moje dece moj stav je bio da tremu imaju samo oni učenici koji se nisu dobro pripremili za odgovaranje ili ispit. Nisam isključila malu dozu uzbuđenja koja je , po meni, mogla da bude samo stimulatvna. Zbog toga sam samo pratila tok učenja, atmosfera u kući je bila uvek opuštena, a pred sam ispit sam deci govorila:

“Samo se skoncentriši na zadatak, polako, nigde ne žuri, šta uradiš, uradiš. Tebe mama voli i sa dobrim i sa lošim rezultatom.”

Pošto su često učestvovali na školskim takmičenjima, svako iz svoje oblasti, dodavala sam još:

“Postigla/ao si veliki uspeh već samim tim što si došla/ao do ovog nivoa, nema razloga da se uzbuđuješ.”

Uvek sam ponavljala iste reči, jer sam zaista tako i mislila, pa su se oni kasnije šalili sa mnom. Na polasku su sami započinjali:

„Tebe mama voli....“

Kasnije, baveći se podučavanjem shvatila sam da dobro naučeno gradivo jeste važno za umanjenje straha od ispita, ali kod neke dece nije dovoljno i da postoji niz faktora koji utiču na preveliku tremu odnosno nesigurnost u sebe. Deca najčešće imaju strah da ne iznevere očekivanja svojih roditelja, koja su ponekad i nerealna.

 Zbog toga Vam prenosim mišljenja i savete stručnjaka.

Uloga roditelja u razvoju deteta

Koliko puta ste čuli rečenice:

Moje dete je jako nezrelo za svoje doba!

Moje dete je potpuno nezainteresovano!

Ovim rečenicama, roditelji ne govore o svom detetu, nego nam kažu da svoju ulogu nisu ispunili na pravi način.

Inteligencija je samo jedan faktor uspeha deteta u školi, a kasnije i u životu. Da bi intelektualne sposobnosti u potpunosti došle do izražaja potrebno je razvijati i određene karakterene osobine deteta. Roditelji grade temelj od kojeg će zavisiti detetova sigurnost, samostalnost i želja za istraživanjem i učenjem.

Najvaznije osobine koji treba izgraditi su osećaj odgovornosti, osećaj sigurnosti i samostalnost kod dece.

Mala matura, prijemni ispit ili šta zameram našem školstvu

Učenici osmog razreda će test iz srpskog, odnosno maternjeg jezika, polagati 23. juna, dok će test iz matematike biti održan 24.juna. Na testu će biti 50 odsto poznatih pitanja iz priručnika, ranije odštampanih, 25 odsto delimično poznatih pitanja, a preostalih 25 procenata pitanja biće nepoznato, odnosno njihovi sadržaji nisu u zbirci.

Na maloj maturi može se osvojiti najviše po 20 bodova iz srpskog (maternjeg) jezika i matematike, ukupno 40. Uspeh iz osnovne škole doneće maksimalno 60 bodova. Učenici će kao i do sada popunjavati listu želja, i moći će da ih navedu 20.

Ovaj test je i mala matura, a rezultati se boduju i za prijem u srednje škole.

Mislim da mala matura i prijemni ispiti treba da budu razdvojeni.

Moje dete psuje

Sva deca eksperementišu sa psovkama i ružnim rečima. Psovka se često čuje na ulici, na televiziji, u našem okruženju. Ona jeste deo jezika i folklora svakog naroda, ima svoje mesto ali dete ne zna gde je psovci mesto i zato se treba potruditi da dete shvati da to nisu lepe reči.

Budite spremni na to da će vam najveći problem biti okolina (rodbina, prijatelji...), kojima će biti smešno i zanimljivo kada dete govori ružne reči, a možda će ga ohrabrivati ili čak učiti novim neprikladnim izrazima. Detetu je opet zanimljivo što je u centru pažnje kada psuje.

U tim situacijama nisam reagovala, ignorisala sam psovanje. Deca su svaki put primetila da meni nije bilo zanimljivo. Kada bih ostala sama sa decom pokušala sam da im objasnim da su takve reči neprikladne i nepristojne. Trebalo je objasniti i zašto se svi smeju. Govorila sam da su im se svi smejali zato što psovanje nije lepo, a ne zato što je zanimljivo.

U jednom periodu, u nižim razredima osnovne škole, moj sin je počeo da psuje jako često i jako ružno. Nikakva objašnjenja nisu pomagala. Pošto zabrane nisu bile moj način vaspitanja, odlučila sam da tražim od njega da psuje još više. Za svaku psovku sam ga zamolile da ode u kupatilo, zatvori vrata i ponovi psovku 10 puta ali dovoljno glasno da ga a čujem u dnevnoj sobi.

Ili je “šokirao” sam sebe, ili je shvatio besmislenost reči koje je ponavljao, ali vrlo brzo je prestao da psuje.

Ćerka je počela da psuje nešto kasnije, u 11-oj ili 12-oj godini. Sa njom sam razgovarala. Puno je čitala, tada već i knjige za odrasle i imala je osećaj za reči. Sretala je psovke i u knjigama, u kojima su one imale svoje mesto i doprinosile živopisnijem opisu situacije. Nisam mogla da negiram značaj psovke u jeziku, ali smo zajedno zaključile da psovka zvuči agresivnije od ostalih reči i ako se ne upotrebi na pravom mestu, zvuči vrlo ružno.

Sećam se primera koji sam joj navela.

-Kad ideš ulicom, razgovaraš sa nekim i izgovoriš psovku, makar i na pravom mestu, prolaznik će čuti samo psovku. Sigurno će se osvrnuti i začuditi da jedna tako fina devojčica, govori tako ružne reči. -

Danas, kao odrasli ljudi, oboje su liberalni kada su psovke u pitanju, ali poštuju pravila lepog ponašanja. Svaka reč ima svoje mesto, vreme i društvo u kome se može izgovoriti a da ima smisla.

PROČITAJTE I:
Moje dete - moja budućnost: Kućni ljubimac
Moje dete - moja budućnost: Novac i deca
Moje dete - moja budućnost: Prijemni ispit
Moje dete - moja budućnost: Vaš dan sa školskim detetom
Moje dete - moja budućnost: Privatni nastavnik

Učitava se...