Najbitiniji deo dana u životu deteta je vreme posvećeno igri. Igra je prirodna, instiktivna aktivnost deteta u kojoj se prožima učenje i zadovoljstvo. Već kao beba, dete počinje da uči da se vezuje za ljude, gradi poverenje i razumeva osnovne emocije. U prve dve godine beba upoznaje svoje telo i uči da ga kontroliše (u prvim mesecima se razvija koordinacija između oka i ruke). Dok se igra, dete pamti i prepoznaje oblike, uočava razlike među njima.
Kasnije deca igraju igre pretvaranja, preuzimanja uloga, u kojima razvijaju jezik i odnose sa drugom decom, a najviše vole igračke koje podsećaju na one predmete koji se koriste u svakodnevnom životu- kuhinjski pribori, alati, pegle, lutke i akcioni heroji. Tada uživaju i u aktivnoj igri u prirodi, ljuljaškama, toboganima i penjalicama. Pošto razvijaju logiku i memoriju, možete sa njima da igrate igre pamćenja, domine, igre slaganja slika...
Igrajući se sa igračkama, dete analizira način njihovog funkcionisanja, rešava probleme, fokusira se na zadatke i za to vreme doživljava prijatno osećanje uspeha, ali i njemu suprotno, neprijatno osećanje neuspeha. Stiče nove veštine, a sa njima raste i njegovo samopouzdanje.
Kako se menjao način života, menjale su se i igre.
Deca su se nekada igrala zajedno, na ulici ili u dvorištu. Bitna osobenost tih igara ,bila je da se učesnik u igri nadmudri i pobedi brzim fizičkim ili misaonim reagovanjem, promućurnošću, veštinom, spretnošću i duhovitošću.
Danas je računarska tehnologija ušla u svet dečjih igara i kompjuterske igrice su postale najvažnija dečja igra. U tim igrama dete samo sedi po nekoliko sati za kompjuterom, samo se sa sobom igra pa je tako odstranjena socijalna, tj. društvena kolektivna uloga dečjih igara. Dete je upućeno na asocijalni način života sa svim što takav život znači i proizvodi.
Veliku ulogu u izboru dečjih igara imaju roditelji. Treba se izboriti sa iskušenjima pasivnog načina igranja i podsticati decu da se što više igraju misaonih i društvenih igara.
Nedavno sam bila u poseti porodici naših prijatelja, koji imaju sina od 5 godina. To su divni mladi ljudi, obrazovani, sa karijerom, prijatni i posvećeni vaspitanju svog deteta.
Zajednički su napravili igru koja se igra po istim pravilima kao i igra NE LJUTI SE ČOVEČE. Razlika je što svi igrači polaze sa istog mesta, put do kućice je mnogo duži, i kućica je jedna.
Pobednik je igrač koji prvi stigne do kućice.
Na tom putu dete mora da preskoči niz prepreka. Kad stane na polje sa slovom S, izvlači karticu sa nekom rečju koju treba da pročita, slovo M znači da izvlači karticu sa matematičkim zadatkom primerenom dobu predškolskog deteta, slovo E je reč na engleskom jeziku.
Ima dosta polja sa sličicama životinja, pa polje sa slikom petla znači da igrač treba da kukuriče, sa slikom svinje da grokće, i tako dalje…Tu je i fizička aktivnost, neka polja daju zadatak igraču da uradi 15 trbušnjaka, neka 10 čučnjeva, pa sklekovi.
Ko ne ispuni zadatak mora da se vrati nazad.
Moj mali prijatelj i ja smo odigrali igru 2 puta. Na svom putu do kućice sam nešto računala, njakala, groktala i ostalo, dva puta sam radila čučnjeve i trbušnjake, sreća da sam preskočila polje sa sklekovima. Svima je bilo zabavno, posebno dok sam ja, posle ukusne i obilne večere, obučena u popodnevni kostim, na podu domaćinove dnevne sobe radila 15 trbušnjaka.
Igra je zaista korisna, jer u sebi sadrži i misaone i fizičke aktivnosti. Dete je još u fazi izrade podloge za igru razvijalo svoju kreativnost, a sada kroz zabavu unapređuje svoje znanje i razvija svoje sposobnosti.
Igru najtoplije preporučujem i odraslima, posebno onaj deo sa fizičkim aktivnostima.
PROČITAJTE JOŠ:
Moje dete - moja budućnost: Deca i roditelji u potrošačkom društvu
Moje dete - moja budućnost: Ponašanje u školi
Moje dete - moja budućnost: Svako može da nauči matematiku!
Moje dete - moja budućnost: Mala matura-testovi, rezultati i bodovanje
Moje dete - moja budućnost: Letnji raspust i opasnosti
Učitava se...
Нема коментара:
Постави коментар