Osnovni principi koji su važili tokom školovanja moje dece bili su:
Školska pravila se moraju poštovati!
Školske obaveze se moraju izvršavati!
Nije bilo uvek lako slediti te principe. Neka pravila su bila neadekvatna, neki nastavnici nisu poštovali pravila u odnosu prema deci, a često i moja deca nisu poštovala pravila ponašanja.
Na sreću, nije bilo pravila koja ugrožavaja decu. Propisi o ponašanju nastavnika i dece su kao i uvek, imali za cilj da omoguće normalan rad u školi i postizanje što boljih rezultata.
Svi smo mi tumačili ta pravila na svoj način, pa i nastavnici. Većina nastavnika je imala ispravna tumačenja, ali su neki postupali nedosledno, pogrešno a ponekad i vrlo štetno po učenike. U tim slučajevima sam uvek upozoravala razrednu zajednicu roditelja na eventualne posledice i predlagala moguća rešenja. Kako je to izgledalo čitali ste u postu pod naslovom Roditeljski sastanak tzv. "bal vampira".
Uvek sam reagovala i kada moja deca nisu poštovala pravila ponašanja.
Ćerka je uglavnom poštovala školske propise, ali je umela , vrlo vešto, da manipuliše njima.
U Gimnaziji je bilo pravilo da se za više od 8 neopravdanih izostanaka smanji ocena iz vladanja. Svake godine je izostajala sa tačno 8 časova. Razredna se jako ljutila zbog toga, čak me je i zvala na razgovor. Osim razgovora sa ćerkom, nisam mogla mnogo da učinim, jer bi se to kosilo sa mojim vaspitnim pravilima. Inače joj nikada nisam pravdala izostanke ako razlozi izostajanja nisu zaista bili opravdani, što je veliki broj roditelja činio.
Svojoj deci sam često izlagala teoriju:
"Svaki čovek osvaja onoliko slobode koliko vredi, a koristi onoliko slobode koliko je posledica spreman da podnese. U životu nema ništa besplatno."
Moja ćerka je smatrala da je svojim uspehom osvojila pravo da izostane sa časa kada joj to odgovara, ali nije bila spremna na nižu ocenu iz vladanja, pa se zaustavljala na granici posle koje slede posledice.
Sva pravila su poštovana.
A o ponašanju mog sina u školi bih mogla da napišem zbirku članaka. Na časovima se igrao i smejao, između časova, često, tukao.
To što se zabavljao na času, nije ga ometalo u učenju, mogao je istovremeno da se igra i prati nastavu, ali je ometao svoje drugove u razredu. Molila sam ga, ubeđivala, objašnjavala zašto ne treba tako da se ponaša, malo bi se primirio, pa nastavio dalje po starom. Odlazila sam u školu svojevoljno i po pozivu, konsultovala pedagoga, psihologa, nastavnike...Opšte je mišljenje bilo da rad na času nije mogao u potpunosti da ga animira, pa je vreme popunjavao igrom. Nastavnici, zaista, nisu mogli mnogo da učine. U razredu sa 30 učenika različitih sposobnosti, nastava je morala da bude prilagođena proseku, za jako dobre i jako loše nije bilo vremena.
Nije puno pričao i nije umeo da se verbalno suprostavi u dečjim razmiricama, ali se zato tukao. To je bio njegov način rešavanja konflikata. Naravno, tučom je samo dodatno komplikovao situaciju i uključivao roditelje i nastavnike. Ni danas mi nije jasno zašto se tako ponašao, u porodici nije bilo ni jednog oblika agresivnosti, a decu nismo fizički kažnjavali, vrlo retko smo ih kažnjavali i na druge načine.
Objašnjavala sam mu da se ni jedan nesporazum ne može rešiti tučom, opet išla u školu po pozivu i svojevoljno, ali promena nije bilo. Zaista sam se osećala bespomoćno. Onda je počeo da trenira karate-borbe, imao je i nekoliko značajnih rezultata na takmičenjim, a i nekoliko masnica i ogrebotina po licu posle borbi.
Do kraja osnovne škole je prestao da se tuče, ali je još uvek teško podnosio uvrede i ružne reči, koje deca tog uzrasta, najčešće razmenjuju sasvim bezazleno.U drugom razredu gimnazije, došlo je do nagle promene, postao je neosetljiv na ružne reći i ponašanje prema njemu, kao da ga se to ne tiče.
Prema mom iskustvu disciplinske kazne daju male rezultate. Potrebna je saradnja roditelja i nastavnika, mnogo razgovora sa detetom, još više strpljenja, da bi se dete naučilo koje su prihvatljive granice ponašanja i shvatilo da svojim ponašanjem ne sme nikoga da ugrožava. Kao što možete da zaključite, potrebno je i puno vremena.
PROČITAJTE JOŠ:
Moje dete - moja budućnost: Uloga roditelja u razvoju deteta
Moje dete - moja budućnost: Bake i deke
Moje dete - moja budućnost: Značaj volontiranja u razvoju dece
Moje dete - moja budućnost: Mala matura, prijemni ispit ili šta zameram našem školstvu
Učitava se...
Нема коментара:
Постави коментар